365 dana na putu ka Teheranu

“Dunavski rafting” je do sada ugostio mnoge fantastične osobe, koje su krenule da ostvaruju svoje snove. Jedna od tih osoba je Shahin Tivay Sadatolhosseini koji gura “Nemački točak” ili gimnastičarksi točak ili “Rhönrad”.  Kako to izgleda, možete ovde pogledati

On je 22. decembra 2015. krenuo iz Aachen a, Nemačke, da ostvari svoj cilj. Peške, gurajući točak ispred sebe, upoznaje ljude, upoznaje mesta dok ne stigne u svoj rodni grad u Teheran, Iran. To će biti prvi put, posle 30 godina,  kada je sa majkom i bratom, zbog političke situacije, morao da napusti svoje rodno mesto.

7

On će na ovom putovanju proći kroz 21 zemlju i 2 kontinenta prepešačiti oko 7.000 km.

Za Shahina “Rhönrad” je simbol akrobatike, plesa i estetike. Prvi put kada je ugledao gimnastičarki točak, shvatio je da će mu biti stalna ispiracija i da će postati nerazdvojni. Taj točak u njegovom životu preuzima i mnoge druge uloge, ne služi samo za nošenje tereta.

Točak kao krug, simbolizuje Shahinov  život. Svaki dan je nešto posebno i jedinstveno, a opet često doživlajvamo ponavljanje sličnih stvari. U susretu sa ljudima do sada je uvek imao zanimljive razgovore i ljude fascinira njegov projekat.

Tokom ovog jednogodišnjeg putovanja, priprema dokumentarac o svom putovanju. Planira da objavi i knjigu.

Mi mu svakako želimo srećan put i da mu se ostvari san, kao i da posle 30 godina ponovo vidi svoj rodni grad.

I mi konja za trku imamo!

Dunavski rafting u gostima ima uvek neobične, nesvakidašnje goste. Mi smo ih svrstali u tri grupe. Prva najbrojnija je ona koja je direktora poslala u …. i otisnula se niz Dunav, u kanuu ili kajaku, naravno. Druga je, da pogadjate, tužna ljubavna priča, gde je obično ONA njega ostavila, a on jadan, šta će, kreće niz Dunav da se oporavi i taj oporavak traje li traje…Naravno postoji i mix ove dve grupe 🙂

I sad ide treća grupa. Da li pogadjate koja je to grupa ljudi?

UMETNICI. Imaju vremena za sve, opušteni su do panja. Život životare, baš ih briga za sutra. Žive u sadašnjem trenutku u potpunosti. Jedan takav umentik nam je bio gost. Probao da vesla kanu. Nije mu pošlo za rukom, šta će umetnik je, ne barata baš sa veslom najbolje. Odustao umetnik od veslanja i odluči da zaplovi sa nama na posmatranje zalaska sunca. 67117754_341974886716738_3170446528925925376_n

Sunce zašlo, završili plovidbu, kad imamo šta i da čujemo.

Bransha Gautier, predstavlja ove godine našu zemlju, Srbiju, video instalacijom, na Internacionalnom Pekinškom Biennalu, koji će se održati u Nacionalnom Muzeju Kineske Umetnosti od 28. avgusta do 23. sept. 2019. a učestvuje i na Simpozijumu 29. avgusta sa radom na temu “Šarenoliki Svet i zajednička budućnost” što je ujedno i tema ovogodišnjeg osmog po redu Pekinškog Biennala. Rekoh ja, da i mi konja za trku imamo! Koliko osoba poznajete da su ovo uspele u životu?

Inače Bransha je multimedijalni umetnik koja ima iza sebe oko 70 internacionalnih izložbi, filmskih festivala, seminara itd.

IMG_2435IMG_2425IMG_2433

Njeni radovi koji sežu od slikarstva preko fotografije do filma mogu se naći u mnogobrojnim privatnim i stalnim postavkama kao sto su: Henan Art Museum- Zhengzhou/ China, Museu Brasileiro da Escultura – São Paulo/ Brazil, Rashid Diab Art Center- Khartoum/ Sudan, Kyoto Municipal Museum – Japan.

IMG_2434IMG_2430IMG_2429IMG_2437

Neke publikacije i nagrade:

2018 Nagrada za film „EEC Vibrance Overload“- Sarajevo Fashion Film Festival

2018 Video Instalacija – 18th Asian Art Biennale, Dhaka / Bangladesh

2018 El ritmo de las calles – Museo Qorikancha, Cusco / Peru

2018 „Where is home?“ Videomedeja – Muzej Savremene Umetnosti Vojvodina, Novi Sad / Srbija

2018 “Topics of the day”, Water Museum, Coimbra/ Portugal

2017 “Antiwar” Academic Seminar- Ahjung Museum of Art & History – Seoul / Korea

2017 Magical Mind TV Presentation- Townhall Gallery, Havana / Cuba

2015 Gogyoshi Art Project – Haegeumgang Museum & Art Lee Museum/ South Korea

2013/14 Participation with several colorings in Anton Corbijn‘s Video Project for Depeche Mode “Delta Machine” World Tour

2013 3rd place at DM Fan Exhibition by Deutsche Telekom AG

2013 Art Conference at the World Festival of Arts for Peace – Uba (MG), Brazil

 

Ukoliko Vam je potrebno jos informacija, slobodno je možete kontaktirajte na office@bransha.com

Facebook – Magical MInd TV

YouTube -Magical MInd TV

Instargram -magicalmindtv

Autor: Sanja

 

A GDE JE PEČAT?

“Hej momci, hajde vamo”, dobacuje Aleksandar vlasnik katamarana “Plivajuće ostrvo”.  Ispostavilo se da su veslači iz Irske i da su krenuli do Crnog mora. “Hajde napravite pauzu i budite moji gosti. Ostavite kanu i stvari, odmorite, sutra možete nastaviti dalje”. Stefen i Joel oduševljeni prihvataju poziv.

To su nam prvi gosti iz Irske, iz grada Kilarnej. Stefen studira muzičku akademiju i radi na istoj, a Džoel radi u Londonu u kompaniji koja je zadužena zapravljenje  filmske scenografijje. Polovan kanu kupili su u Budimpešti i krenuli da se spuštaju Dunavom sve dok imaju godišnji odmor, pa dokle stignu.IMG-37b72d1e74fc0026717dc6da5e7eb09c-V~2

U razgovoru pitamo kako je prošlo čekiranje na Srpskoj granici.

“Kakvo čekiranje?” – pogledali su se izmedju sebe.

“Kako kakvo, pa ušli ste u Srbiju, morali ste dodji do kapetanije”. – odgovorih.

“Ne, nismo. Nismo nikog videli na Dunavu. išli smo sredinom i spavali na nekom ostrvu.” – rekoše obojica skoro pa istovremeno.

“Čekajte momci, ušli ste u zemlju i niste se nikom javili, jel tako. Pa da li ste pre toga prijavili bar Hrvatskoj policiji”.

“Ne, taman smo namestili šator, došla je Hrvatska policija i rekla da imamo 15 minuta da se spakujemo i odemo ili da idemo do nekog grada, mislim da je Ap nešto, što nam je bilo nazad, uzvodno, pa smo odlučili da se spuštamo Dunavom dok ne nadjemo neko drugo mesto za kamp.”. Kao što viidite na mapi, na vodi, se ne vidi granica izmedju Hrvatske i Srbije, a možete tek zamisliti neko ko prvi put vesla Dunav.Screenshot

Ne možete nastaviti dalje, treba vam pečat, u pasošu, da ste ušli u Srbiju. Ujutro idete direktno u policiju da se prijavite. Zapišite naše brojeve mobilnih, ako vam nešto bude trebalo.IMG-b11030c84a7c117caae492896ce19708-V~2

I došlo je jutro. Oni su se otišli, posle 2-3 sata zazvonio je mobilni. Zove policajka da kaže da ima jako veliki problem. Ona ne može da im udari pečat u pasošu. Kreće pakao.

“Irci u svojim pasošima nemaju ama baš nikakav pečat.” “Pa da ne treba im u Evropskoj Uniji su, ne postoje granice” i ubedjujemo da su momci ok, da nisu kriminalci, što se po njima i vidi. Vidi i ona da su zaista ok momci, ali oni nemju ni lične karte. Ne može ona ništa da uradi – ostaje da čeka svog šefa.

Sati prolaze, mi se lomimo, da li da idemo u policiju ili da čekamo.

Počela je da nas grize savest, ispalo je da smo ih direktno, poslali u policiju i da su sad uhapšeni. Sati su prolazili, nama su raznorazni scenariji prolazili kroz glavu. Nervoza raste. Oko 17 časova ponovo zovemo policiju, kaže ista žena odveženi su kod Sudije za prekršaje. Gotovo je. Već vidim kako sa policajcima dolaze po ostatak stvari i kako ih deportuju iz zemlje. Odlučim da ostanem na obali pored kanua i čekam umesto da plovim na posmatranje zalaska sunca. Svakako ne bih mogla da uživam na plovidbi, a imamo totalno dva nedužna momka sa kojima ko zna šta će biti.

Seti se Aleksandar da pozove Sudiju za prekršaje. Brzo Google, traži broj. Zovi, Objašnjavaj ko nam treba…. Javi se Sudija i smeje se. Kaže sve je ok. Momci su ok i super su. Još se Sudija zahvalio što brnemo o njima.

Samo su dobili novčanu kznu i to je to. Uf dobro je. Laknulo nam je svima…

A Irci imaju svoju priču:

Došli su u policiju. Pokazali pasoše, pokušali da pričaju na engleskom sa policajkom, ali nije uspelo. Ona je coktala, odmahivala glavom. Tražila ID medjutim u Irskoj ne postoji lična karta kao dokument već samo vozačka dozovla i oni su umesto ličnih karata dali svoje vozačke. Ona i dalje odmahuje glavom i ne udara pečat. Sedeli su oko 4 sata i hvatala ih je panika, ne znaju šta se dešava, a niko im ništa ne govori. Dolazi policija po njih. Govore im da idu u policijsku stanicu. Tada vide gomilu policajaca koji nose pištolje. Vrata od kombija se otvaraju gde ima još oružja. Dok prepričavaju ceo dogadjaj, govore nam, da Irska policija ne nosi pištolje i da oni za ovo kratko vreme u Novom Sadu u svom životu nisu toliko oružja videli. Policijskim kolima ih odvoze u stanicu gde se i dalje nastavlja agonija. Policajci su bili vrlo fini i kulturni. Pričali su sa njima na engleskom i smirili. Objasnili da je sve ok, da ne brinu. Posle čekanja u policijskoj ustanovi odveženi su kod Sudije za prekršaje. I tamo su čekali ispostavilo se da je Sudija na pauzi. Ceo dan nisu ništa jeli. Iscrpljeni. Kada su stigli do Sudije, ispičali su sve, ali nisu hteli da spominju Aleksandra da i njega uvlače u priču i rekli su “na Dunavu u Novom Sadu sreli su nekog čoveka koji im je rekao da moraju da se prijave policiji“. SMEH, za stolom. Pošto dok se izveštaj kucao, Aleksandar telefonira sa Sudijom. Sudija se vraća kod njih dvojice i prepričava telefonski poziv, “čovek sa Dunava se rapsituje kako ste!”

Ali tu nije kraj, jesu oni slobodni, i mogu da idu, platili su novčanu kaznu, ali i dalje nemaju pečat u pasošu. Tako gladni, iscrplejeni negde oko 19 h dolaze do Dunava do iste policajke koja ih je primila jutros i konačno dobiaju pečat.

Na pečatu piše “Novi Sad datum 13,08.2019.”

Mislim da če ovaj dan pamtiti do kraja života.IMG_20190814_142154~2

Autor teksta: Sanja

 

 

Prva žena kajakom od Nemačke do Australije

Jedno veče dolazi Juga i dovodi Sendy Robson, ona nam priča šta je naumila. Mi je slušamo, u neverici, prosto cela priča deluje nestvarno.

DSCN9117

Na fotografiji desno Jugoslav Rudović sa Sandy Robson i Ćirom, 2011

Krenula je sama,  kajakom iz Nemačke, spušta se Dunavom ka Crnom moru i onda nastavlja Mediteranom ka Indiji pa onda ka Australiji i to sve po uzoru na Nemca, Oskara Speka, koji je 1939. godine krenuo na svoje životno putovanje.

A ko je Nemac Oskar Spek?

DSCN9129Ekipa “Dunavski raftimg” sa Sandy Robson, 2011

DSCN9122

Oskar je rodjen 1907. godine. U Hamburgu u fabrici u kojoj je radio, ostaje bez posla. Bio je zaljubljenik u kajak i prirodu. Odlučio je da se spušta Dunavom do Kipra i tamo se zaposli u rudnicima bakra. Preko pisama je bio u kontaktu sa braćom i prijateljima, čuvao ih je, da bi na kraju svog putovanja napisao knjigu.

speck2

Fotografija je preuzete sa google images Oskar Speck

Na Kipru je shvatio da ga više zanima veslanje, nego crnčenje u rudnicima i da želi da uradi nešto mnogo veće za istoriju. Odlučio je da ide ka Sirji i da iskuša sreću u veslanju reke Eufrat. Pošto mu se razbio kajak, dok je čekao drugi, razboleo se od malarije, koja će ga pratiti tokom celog putovanja. Veslao je Bengalski zaliv, spuštao se duž istočne Indije sve do Papa Nove Gvineje. Monsuni i malarija su ga usporavali tokom putovanja.

545935165Fotografije su preuzete sa google images Oskar Speck

2725-Oskar-Speck

Fotografije su preuzete sa google images Oskar Speck

Do obale Australije doveslao je 1939. te godine gde su ga dva pukovnika dočekala, čestitala na poduhvatu i uhapsila. Vodio se kao neprijatelj i bio prebačen u logorski kamp. Oskar je preminuo 1995. godine u 88 godini života.  “Svugde gde sam otišao bio sam okružen mnoštvom ljudi”, rekao je u retkom intervjuu. “Niko nikada pre nije video ovu vrstu kajaka, ali 1932. godine nisam imao pojma da ću završiti u Australiji.”

Sandy Robson je prošle, 2016 te u novembru završila svoju životnu  ekspediciju. Veslala je pet i po godina od Nemačke do Australije i ovog novembra 2017 te proglašena je kao najbolja sportiskinja u kategoriji kajakašica. Ne samo što je preveslala 23.000km ona je i prva žena u kajaku na obali Papa Nove Gvineje, prva koja je veslala obalama Indije i Bangladeša. Drži Svetski rekord prve osobe u veslanju kajaka oko Šri Lanke i još mnogo, mnogo toga… Na svom skoro šestogodišnjem putovanju se susretala sa raznoranim opasnostima od krokodila do gusara i sve ih je prebrodila.

Sandy Robson, velika mi je čast da sam te upoznala i žao mi je što od samog početka nisam verovala da ćeš uspeti i ostvariti svoj san. Sad svi znamo da nam se snovi ostvaruju, bili oni mali ili veliki ili nemogući.

DSCN9128

Sandy i ja, 2011

Autor: Sanja

 

 

 

Maraton izdržljivosti

Prošle godine 2016. javlja mi se Mark Hines, Britanac i najavljuje mi svoj dolazak na SUP u (stand up paddle), dasci na kojoj stoji i vesla, medjutim kada se približio datum početka veslačke avanture, Mark mi piše, da ipak neće doći, pošto žuri da stigne na trku, tj. takmičenje u trčanju u pustinji Gobi. Zvuči malo čudno, ali sva sreća Google je tu i krenem da proučavam svog budućeg gosta, a o trci u pustinji, možete pročitati ovde http://www.markhines.org/Gobi-Desert-2016%283033610%29.htm  mark hines_1695106924924015273_n

Ove godine, kraj jula, sedim na Dunavu u društvu  Marka, visok, mršav, čupav, zarastao u ridju bradu, a ni svesna nisam šta je sve uradio u svom životu. Tog dana je duvao opasan vetar na Dunavu, dosta se mučio veslajući ka Novom Sadu.

Mark  je bio mrša kao tinejdžer te je zbog toga krenuo u teretanu, poradio na svojim kilogramima, dobio na težini (mada se to ni dan danas ne vidi) i tada se zaljubljuje u sportske nauke. Trenutno je na doktorskim studijama biomehanike. Inspiraciju za takmičeja, pogotovo ova na pesku u pustinjama, dobio je gledajući dokumentarni film Ben Fogle “Maraton na pesku” link za film OVDE

Prešao je tu trku i ne samo tu, trčao je  i po Amazonu, subarktiku, koji na granici sa Aljaskom, po Himalajima i širom Velike Britanije i Evrope.

Mark piše i objavljuje knjige, drži predavanja i seminare. Zahvaljujući njegovom strpljenju i ja sam po prvi put u životu stala na SUP i što je najbitnije uspela sam da veslam, a da se nisam prevrnula 😉 😉 JA2oja na SUP_o Pošto sam ja veslala dasku, on je izrazio želju da vesla naš proizvod, ručno napravljen kanu, a o našem kanuu uskoro pšem.DSC_8548.JPG

O Marku može još mnogo da se piše, na ovoj veslačkoj avanturi putuje sam. Upozaje ljude i voli Srbiju. Saznala sam da je u Beogradu živeo tri godine, a to je već priča za sebe……

Ovo je njegova stranica www.markhines.org  

Danas mu je rodjendan, ekipa sa Dunava mu želi sve najbolje u avanturističkoj karijeri, da nadje devojku koja će imati stpljnja i snage da ga podržava u svim njegovim “ludostima”

Dopuna teksta – Mar je stigao do Crnog mora. Napisao je na svom Twiteru da je to jedna od najboljih stvari koju je ikad uradio.

Autor: Sanja

Gumenjacima do Crnog mora

Ovih dana sam prelistavala foldere sa fotografijama i naletim, obradujem se i odlučim da podelim priču na blogu sa vama. Avgust 2014. Pavel, Roman, Jozef i Jan su momci iz Slovačke  koji su krenuli u gumenim kanuima  da se spuštaju Dunavom od Bratislave ka Crnom moru. Na putom su već 4 nedelje sreli su i nas u Novom Sadu. I planiraju da ostanu dve noći na katamaranu “Plivajućem ostrvu” sa nama.  slovaci5345534375596300_7828184858218358174_n .slovaci2_345534208929650_2858012806342973619_n

Tih dana se su bili i “Dani Brazila” u našem Gradu.

Kada su napustili Novi Sad i nastavili svoju avanturu, poslušali su naše savete i ušlu u Krčedinsku adu. Jan me je izveštavao o njihovom oduševljenju. Bili su fascinirani …934slovaci i konji_4769921969547365500_n

Zadržali su se na ostrvu kod Zemuna, gde su upoznali nekog bivšeg vojnika, koji im je pričao priče, upoznali su i nekog momka koji živi na tom ostrvu i koji im je ponudio luk i jabuke koje tamo rastu. Beograd su preskočili, ali ih je tvrdjava na Kalemegdanu ostavila impresionirane, još sa vode, a oni u malim gumenim kanuima, nisu ni imali predstavu da je tako ogromna.

Fotografije preuzete sa Fb strane Jan. S. Djerdap i tvrdjava Fetislam sa Dunava

Mrak polako pada dok su se približavali Smederevu. Iznad njih se pojavio roj komaraca. Jan je napisao,”Da mi je tog trenutka neko ponudio pištolj u glavu ili komarce, ja bih rekao pištolj”, bilo im je nepodnošljivo. Nikada do tada se nisu susreli sa tolikom količinom komaraca i ujeda.

Završili su svoj spust i Jan mi je preneo utiske sa Dunava: U Djerdapskoj klisuri vetar je bio toliko jak, da smo jedva prelazili po 20-30 km dnevno, verslali smo kao manijaci.  Iskreno, meni se svideo gornji tok Dunava, mnogo je čistiji, ovaj deo u Rumuniji je dosta prljav, nemoj me pogrešno razumeti, na celom toku Dunava ima smeća, ali ovde u ovom Rumunskom delu pogotovo ima, izgleda kao da ljudi koji žive ovde kraj obale,  koriste Dunav kao deponiju. Ljudii niti su ljubazni, niti su prijateljski nastrojeni, oni Dunav ne vide kao prirodnu lepotu, već samo kao biznis.  Sve u svemu, bilo je to fenomenalno iskustvo, upoznali smo sjajne ljude. Nekoliko puta smo videli orlove belorepane, jednostavno su nam oduzimal dah, ti veličanstveni prizori će nam ostati do kraja života pred očima”.

Autor: Sanja

 

 

Izuvena svadba

“Znate, dobro smo mi prošli, kako je moglo biti”, izgovara mladin otac. Pitam “A, kako je moglo biti”? “Pa njih dvoje trče maratone, očekivali smo da će i zvanice morati da trče etapu po etapu. Stignemo do prve, tamo nas čeka neko iznenadjenje, pa nastavimo maraton do druge etape i tako do ponoći. Ali ovo, ovo zaista nisam očekivao.  Znao sam da je nešto ludo, neobično, nesvakidašnje, ali ovo ne,  nisam.”

Bio je to mladin otac, oduševljen što su mladenci svoju svadbu, ja kažem mini svadbu, napravili baš kod nas na katamaranu, na plovidbi Dunavom.

Veče, pred sudbonosno izgovoreno “DA”, budući mladenci su nam ispričali priču o burmama koje su putovale iz Amerike. Priča je bila napeta, koja nije vodila ka srećnom završetku, sa puno obavljeninh telefonskih poziva sa carinicima u Beogradu, Novom Sadu, sa službenicama u Pošti. Ali ko veruje u čuda, čuda se i dešavaju. Burme su stigle tačno na vreme. Unikatne i originalne burme su kombinacija drveta i keramike. DSC_8356

Zaplovili smo Dunavom. Fotografije govore više od svega

Svi su bili opušteni, veseli i prijatno inenadjeni svadbom na vodi.

 

Posle zalaska suncaPicture 070

i plovidbe ispod mosta, došla je i torta na red.

 

Kako je  izgledao prvi zalogaj slatkog budućeg zajedničkog života, možete pogledati na ovom linku. Ekipa “Dunavksog raftinga” im  želi sve što sami sebi žele 🙂

Autor: Sanja

 

 

 

 

 

 

Azijati na Dunavu

Naš susret sa dva momka iz Azije je bio presmešan. Njihov cilj ovog spusta je da budu prvi iz Azije koju su preveslali Dunav. Svakoga, koga su videli obavezno su pitali “da li ste ranije videli Azijate na Dunavu”. Odgovor je bio NE. Oni bi na taj odgovor, skakali, veselili se i aplaudirali.DSC_8722

Dva drugara iz srednje škole, Choi Yong Jun i Jungyu Lee obojica rodjeni istog datuma, dogovaraju se šta bi ovog leta mogli da rade. Jedan je u Kanadi, u Vankuveru, a drugi u Londonu. Ideja im je bila da se ne vraćaju svojim kućama za Seul, Južna Korea. Dogovor je pao da se nadju u Nemačkoj i preveslaju Dunav od Nemačke do Crnog mora. Ideja je još ludja, pošto ova dva momka od 25 godina nikada pre toga nisu seli u kajak i ne znaju da veslaju. To se ispostavilo odmah nakon kupovine kajaka, seli su u njih u Ulmu, medjutim veslanje nikako nije išlo.  Malo su se mučili, zaustavljali su ljude na obali da im pomažu. Na kraju, posle pet dana našli su nekog momka koji im  je objasnio sve tehnike veslanja. Srećni su nastavili da se spuštaju Dunavom.

Šok je usledio na ulasku u Srbiju. Morali su po kajaku da plate 70 evra u dinarskoj protivvrednosti. Ništa im nije bilo jasno. Isprepadani nekim novim pravilima, bojažljivo su nastavili da veslaju. I eto u Novom Sadu, sretnu nas na Dunavu, mi im kao i svima do sada, ponudimo da ostanu sa nama i upoznaju Novi Sad.

Choi Yong Jun i Jungyu Lee ne samo da su ove godine prvi put seli u kajake, već su kod nas po prvi put veslali i kanue. I ne samo to, po prvi put su motali duvan u rizle, kažu da su cigarete u Seulu baš skupe.   DSC_8685

 Koreanci izjavljuju, da bi voleli da provedu 50 dana na Dunavu, a u Rumuniji prodaju svoje kajake i odlete odlete kućama.

DSC_8754DSC_8755DSC_8756

Ostavili su nam posvetu, na kojoj znam sigurno da piše: “Za: Aleksandar, Sanja i Lemi”,  a ostalo ko razume – razume.

DSC_8730DSC_8731

Da li su Choi Yong Jun i Jungyu Lee prvi kajakši iz Azije koji su preveslali Dunav, vreme će pokazati.

Autor: Sanja