“Znate, dobro smo mi prošli, kako je moglo biti”, izgovara mladin otac. Pitam “A, kako je moglo biti”? “Pa njih dvoje trče maratone, očekivali smo da će i zvanice morati da trče etapu po etapu. Stignemo do prve, tamo nas čeka neko iznenadjenje, pa nastavimo maraton do druge etape i tako do ponoći. Ali ovo, ovo zaista nisam očekivao. Znao sam da je nešto ludo, neobično, nesvakidašnje, ali ovo ne, nisam.”
Bio je to mladin otac, oduševljen što su mladenci svoju svadbu, ja kažem mini svadbu, napravili baš kod nas na katamaranu, na plovidbi Dunavom.
Veče, pred sudbonosno izgovoreno “DA”, budući mladenci su nam ispričali priču o burmama koje su putovale iz Amerike. Priča je bila napeta, koja nije vodila ka srećnom završetku, sa puno obavljeninh telefonskih poziva sa carinicima u Beogradu, Novom Sadu, sa službenicama u Pošti. Ali ko veruje u čuda, čuda se i dešavaju. Burme su stigle tačno na vreme. Unikatne i originalne burme su kombinacija drveta i keramike. 
Zaplovili smo Dunavom. Fotografije govore više od svega
Svi su bili opušteni, veseli i prijatno inenadjeni svadbom na vodi.
Posle zalaska sunca
i plovidbe ispod mosta, došla je i torta na red.
Kako je izgledao prvi zalogaj slatkog budućeg zajedničkog života, možete pogledati na ovom linku. Ekipa “Dunavksog raftinga” im želi sve što sami sebi žele 🙂
Autor: Sanja
dunavskiraftingblog 