I mi konja za trku imamo!

Dunavski rafting u gostima ima uvek neobične, nesvakidašnje goste. Mi smo ih svrstali u tri grupe. Prva najbrojnija je ona koja je direktora poslala u …. i otisnula se niz Dunav, u kanuu ili kajaku, naravno. Druga je, da pogadjate, tužna ljubavna priča, gde je obično ONA njega ostavila, a on jadan, šta će, kreće niz Dunav da se oporavi i taj oporavak traje li traje…Naravno postoji i mix ove dve grupe 🙂

I sad ide treća grupa. Da li pogadjate koja je to grupa ljudi?

UMETNICI. Imaju vremena za sve, opušteni su do panja. Život životare, baš ih briga za sutra. Žive u sadašnjem trenutku u potpunosti. Jedan takav umentik nam je bio gost. Probao da vesla kanu. Nije mu pošlo za rukom, šta će umetnik je, ne barata baš sa veslom najbolje. Odustao umetnik od veslanja i odluči da zaplovi sa nama na posmatranje zalaska sunca.

Sunce zašlo, završili plovidbu, kad imamo šta i da čujemo.

Bransha Gautier, predstavlja ove godine našu zemlju, Srbiju, video instalacijom, na Internacionalnom Pekinškom Biennalu, koji će se održati u Nacionalnom Muzeju Kineske Umetnosti od 28. avgusta do 23. sept. 2019. a učestvuje i na Simpozijumu 29. avgusta sa radom na temu “Šarenoliki Svet i zajednička budućnost” što je ujedno i tema ovogodišnjeg osmog po redu Pekinškog Biennala. Rekoh ja, da i mi konja za trku imamo! Koliko osoba poznajete da su ovo uspele u životu?

Inače Bransha je multimedijalni umetnik koja ima iza sebe oko 70 internacionalnih izložbi, filmskih festivala, seminara itd.

vibrance overload event bransha gautier and eric cabales

Njeni radovi koji sežu od slikarstva preko fotografije do filma mogu se naći u mnogobrojnim privatnim i stalnim postavkama kao sto su: Henan Art Museum- Zhengzhou/ China, Museu Brasileiro da Escultura – São Paulo/ Brazil, Rashid Diab Art Center- Khartoum/ Sudan, Kyoto Municipal Museum – Japan.

Neke publikacije i nagrade:

2018 Nagrada za film „EEC Vibrance Overload“- Sarajevo Fashion Film Festival

2018 Video Instalacija – 18th Asian Art Biennale, Dhaka / Bangladesh

2018 El ritmo de las calles – Museo Qorikancha, Cusco / Peru

2018 „Where is home?“ Videomedeja – Muzej Savremene Umetnosti Vojvodina, Novi Sad / Srbija

2018 “Topics of the day”, Water Museum, Coimbra/ Portugal

2017 “Antiwar” Academic Seminar- Ahjung Museum of Art & History – Seoul / Korea

2017 Magical Mind TV Presentation- Townhall Gallery, Havana / Cuba

2015 Gogyoshi Art Project – Haegeumgang Museum & Art Lee Museum/ South Korea

2013/14 Participation with several colorings in Anton Corbijn‘s Video Project for Depeche Mode “Delta Machine” World Tour

2013 3rd place at DM Fan Exhibition by Deutsche Telekom AG

2013 Art Conference at the World Festival of Arts for Peace – Uba (MG), Brazil

 

Ukoliko Vam je potrebno jos informacija, slobodno je možete kontaktirajte na office@bransha.com

vibrance overload event bransha gautier and eric cabales

Facebook – Magical MInd TV

YouTube -Magical MInd TV

Instargram -magicalmindtv

Autor: Sanja

 

A GDE JE PEČAT?

“Hej momci, hajde ’vamo”, dobacuje Aleksandar vlasnik katamarana “Plivajuće ostrvo”.  Ispostavilo se da su veslači iz Irske i da su krenuli do Crnog mora. “Hajde napravite pauzu i budite moji gosti. Ostavite kanu i stvari, odmorite, sutra možete nastaviti dalje”. Stefen i Joel oduševljeni prihvataju poziv.

To su nam prvi gosti iz Irske, iz grada Kilarnej. Stefen studira muzičku akademiju i radi na istoj, a Džoel radi u Londonu u kompaniji koja je zadužena zapravljenje  filmske scenografijje. Polovan kanu kupili su u Budimpešti i krenuli da se spuštaju Dunavom sve dok imaju godišnji odmor, pa dokle stignu.

U razgovoru pitamo kako je prošlo čekiranje na Srpskoj granici.

“Kakvo čekiranje?” – pogledali su se izmedju sebe.

“Kako kakvo, pa ušli ste u Srbiju, morali ste dodji do kapetanije”. – odgovorih.

“Ne, nismo. Nismo nikog videli na Dunavu. išli smo sredinom i spavali na nekom ostrvu.” – rekoše obojica skoro pa istovremeno.

“Čekajte momci, ušli ste u zemlju i niste se nikom javili, jel tako. Pa da li ste pre toga prijavili bar Hrvatskoj policiji”.

“Ne, taman smo namestili šator, došla je Hrvatska policija i rekla da imamo 15 minuta da se spakujemo i odemo ili da idemo do nekog grada, mislim da je Ap nešto, što nam je bilo nazad, uzvodno, pa smo odlučili da se spuštamo Dunavom dok ne nadjemo neko drugo mesto za kamp.”. Kao što viidite na mapi, na vodi, se ne vidi granica izmedju Hrvatske i Srbije, a možete tek zamisliti neko ko prvi put vesla Dunav.

Ne možete nastaviti dalje, treba vam pečat, u pasošu, da ste ušli u Srbiju. Ujutro idete direktno u policiju da se prijavite. Zapišite naše brojeve mobilnih, ako vam nešto bude trebalo.

I došlo je jutro. Oni su se otišli, posle 2-3 sata zazvonio je mobilni. Zove policajka da kaže da ima jako veliki problem. Ona ne može da im udari pečat u pasošu. Kreće pakao.

“Irci u svojim pasošima nemaju ama baš nikakav pečat.” “Pa da ne treba im u Evropskoj Uniji su, ne postoje granice” i ubedjujemo da su momci ok, da nisu kriminalci, što se po njima i vidi. Vidi i ona da su zaista ok momci, ali oni nemju ni lične karte. Ne može ona ništa da uradi – ostaje da čeka svog šefa.

Sati prolaze, mi se lomimo, da li da idemo u policiju ili da čekamo.

Počela je da nas grize savest, ispalo je da smo ih direktno, poslali u policiju i da su sad uhapšeni. Sati su prolazili, nama su raznorazni scenariji prolazili kroz glavu. Nervoza raste. Oko 17 časova ponovo zovemo policiju, kaže ista žena odveženi su kod Sudije za prekršaje. Gotovo je. Već vidim kako sa policajcima dolaze po ostatak stvari i kako ih deportuju iz zemlje. Odlučim da ostanem na obali pored kanua i čekam umesto da plovim na posmatranje zalaska sunca. Svakako ne bih mogla da uživam na plovidbi, a imamo totalno dva nedužna momka sa kojima ko zna šta će biti.

Seti se Aleksandar da pozove Sudiju za prekršaje. Brzo Google, traži broj. Zovi, Objašnjavaj ko nam treba…. Javi se Sudija i smeje se. Kaže sve je ok. Momci su ok i super su. Još se Sudija zahvalio što brnemo o njima.

Samo su dobili novčanu kznu i to je to. Uf dobro je. Laknulo nam je svima…

A Irci imaju svoju priču:

Došli su u policiju. Pokazali pasoše, pokušali da pričaju na engleskom sa policajkom, ali nije uspelo. Ona je coktala, odmahivala glavom. Tražila ID medjutim u Irskoj ne postoji lična karta kao dokument već samo vozačka dozovla i oni su umesto ličnih karata dali svoje vozačke. Ona i dalje odmahuje glavom i ne udara pečat. Sedeli su oko 4 sata i hvatala ih je panika, ne znaju šta se dešava, a niko im ništa ne govori. Dolazi policija po njih. Govore im da idu u policijsku stanicu. Tada vide gomilu policajaca koji nose pištolje. Vrata od kombija se otvaraju gde ima još oružja. Dok prepričavaju ceo dogadjaj, govore nam, da Irska policija ne nosi pištolje i da oni za ovo kratko vreme u Novom Sadu u svom životu nisu toliko oružja videli. Policijskim kolima ih odvoze u stanicu gde se i dalje nastavlja agonija. Policajci su bili vrlo fini i kulturni. Pričali su sa njima na engleskom i smirili. Objasnili da je sve ok, da ne brinu. Posle čekanja u policijskoj ustanovi odveženi su kod Sudije za prekršaje. I tamo su čekali ispostavilo se da je Sudija na pauzi. Ceo dan nisu ništa jeli. Iscrpljeni. Kada su stigli do Sudije, ispičali su sve, ali nisu hteli da spominju Aleksandra da i njega uvlače u priču i rekli su “na Dunavu u Novom Sadu sreli su nekog čoveka koji im je rekao da moraju da se prijave policiji“. SMEH, za stolom. Pošto dok se izveštaj kucao, Aleksandar telefonira sa Sudijom. Sudija se vraća kod njih dvojice i prepričava telefonski poziv, “čovek sa Dunava se rapsituje kako ste!”

Ali tu nije kraj, jesu oni slobodni, i mogu da idu, platili su novčanu kaznu, ali i dalje nemaju pečat u pasošu. Tako gladni, iscrplejeni negde oko 19 h dolaze do Dunava do iste policajke koja ih je primila jutros i konačno dobiaju pečat.

Na pečatu piše “Novi Sad datum 13,08.2019.”

Mislim da če ovaj dan pamtiti do kraja života.

Autor teksta: Sanja

 

 

Prva žena kajakom od Nemačke do Australije

Jedno veče dolazi Juga i dovodi Sendy Robson, ona nam priča šta je naumila. Mi je slušamo, u neverici, prosto cela priča deluje nestvarno.

Na fotografiji desno Jugoslav Rudović sa Sandy Robson i Ćirom, 2011

Krenula je sama,  kajakom iz Nemačke, spušta se Dunavom ka Crnom moru i onda nastavlja Mediteranom ka Indiji pa onda ka Australiji i to sve po uzoru na Nemca, Oskara Speka, koji je 1939. godine krenuo na svoje životno putovanje.

A ko je Nemac Oskar Spek?

Ekipa “Dunavski raftimg” sa Sandy Robson, 2011

Oskar je rodjen 1907. godine. U Hamburgu u fabrici u kojoj je radio, ostaje bez posla. Bio je zaljubljenik u kajak i prirodu. Odlučio je da se spušta Dunavom do Kipra i tamo se zaposli u rudnicima bakra. Preko pisama je bio u kontaktu sa braćom i prijateljima, čuvao ih je, da bi na kraju svog putovanja napisao knjigu.

Fotografija je preuzete sa google images Oskar Speck

Na Kipru je shvatio da ga više zanima veslanje, nego crnčenje u rudnicima i da želi da uradi nešto mnogo veće za istoriju. Odlučio je da ide ka Sirji i da iskuša sreću u veslanju reke Eufrat. Pošto mu se razbio kajak, dok je čekao drugi, razboleo se od malarije, koja će ga pratiti tokom celog putovanja. Veslao je Bengalski zaliv, spuštao se duž istočne Indije sve do Papa Nove Gvineje. Monsuni i malarija su ga usporavali tokom putovanja.

Fotografije su preuzete sa google images Oskar Speck

Fotografije su preuzete sa google images Oskar Speck

Do obale Australije doveslao je 1939. te godine gde su ga dva pukovnika dočekala, čestitala na poduhvatu i uhapsila. Vodio se kao neprijatelj i bio prebačen u logorski kamp. Oskar je preminuo 1995. godine u 88 godini života.  “Svugde gde sam otišao bio sam okružen mnoštvom ljudi”, rekao je u retkom intervjuu. “Niko nikada pre nije video ovu vrstu kajaka, ali 1932. godine nisam imao pojma da ću završiti u Australiji.”

Sandy Robson je prošle, 2016 te u novembru završila svoju životnu  ekspediciju. Veslala je pet i po godina od Nemačke do Australije i ovog novembra 2017 te proglašena je kao najbolja sportiskinja u kategoriji kajakašica. Ne samo što je preveslala 23.000km ona je i prva žena u kajaku na obali Papa Nove Gvineje, prva koja je veslala obalama Indije i Bangladeša. Drži Svetski rekord prve osobe u veslanju kajaka oko Šri Lanke i još mnogo, mnogo toga… Na svom skoro šestogodišnjem putovanju se susretala sa raznoranim opasnostima od krokodila do gusara i sve ih je prebrodila.

Sandy Robson, velika mi je čast da sam te upoznala i žao mi je što od samog početka nisam verovala da ćeš uspeti i ostvariti svoj san. Sad svi znamo da nam se snovi ostvaruju, bili oni mali ili veliki ili nemogući.

Sandy i ja, 2011

Autor: Sanja