Maraton izdržljivosti

Prošle godine 2016. javlja mi se Mark Hines, Britanac i najavljuje mi svoj dolazak na SUP u (stand up paddle), dasci na kojoj stoji i vesla, medjutim kada se približio datum početka veslačke avanture, Mark mi piše, da ipak neće doći, pošto žuri da stigne na trku, tj. takmičenje u trčanju u pustinji Gobi. Zvuči malo čudno, ali sva sreća Google je tu i krenem da proučavam svog budućeg gosta, a o trci u pustinji, možete pročitati ovde http://www.markhines.org/Gobi-Desert-2016%283033610%29.htm 

Ove godine, kraj jula, sedim na Dunavu u društvu  Marka, visok, mršav, čupav, zarastao u ridju bradu, a ni svesna nisam šta je sve uradio u svom životu. Tog dana je duvao opasan vetar na Dunavu, dosta se mučio veslajući ka Novom Sadu.

Mark  je bio mrša kao tinejdžer te je zbog toga krenuo u teretanu, poradio na svojim kilogramima, dobio na težini (mada se to ni dan danas ne vidi) i tada se zaljubljuje u sportske nauke. Trenutno je na doktorskim studijama biomehanike. Inspiraciju za takmičeja, pogotovo ova na pesku u pustinjama, dobio je gledajući dokumentarni film Ben Fogle “Maraton na pesku” link za film OVDE

Prešao je tu trku i ne samo tu, trčao je  i po Amazonu, subarktiku, koji na granici sa Aljaskom, po Himalajima i širom Velike Britanije i Evrope.

Mark piše i objavljuje knjige, drži predavanja i seminare. Zahvaljujući njegovom strpljenju i ja sam po prvi put u životu stala na SUP i što je najbitnije uspela sam da veslam, a da se nisam prevrnula 😉 😉 Pošto sam ja veslala dasku, on je izrazio želju da vesla naš proizvod, ručno napravljen kanu, a o našem kanuu uskoro pšem.

O Marku može još mnogo da se piše, na ovoj veslačkoj avanturi putuje sam. Upozaje ljude i voli Srbiju. Saznala sam da je u Beogradu živeo tri godine, a to je već priča za sebe……

Ovo je njegova stranica www.markhines.org  

Danas mu je rodjendan, ekipa sa Dunava mu želi sve najbolje u avanturističkoj karijeri, da nadje devojku koja će imati stpljnja i snage da ga podržava u svim njegovim “ludostima”

Dopuna teksta – Mar je stigao do Crnog mora. Napisao je na svom Twiteru da je to jedna od najboljih stvari koju je ikad uradio.

Autor: Sanja

Gumenjacima do Crnog mora

Ovih dana sam prelistavala foldere sa fotografijama i naletim, obradujem se i odlučim da podelim priču na blogu sa vama. Avgust 2014. Pavel, Roman, Jozef i Jan su momci iz Slovačke  koji su krenuli u gumenim kanuima  da se spuštaju Dunavom od Bratislave ka Crnom moru. Na putom su već 4 nedelje sreli su i nas u Novom Sadu. I planiraju da ostanu dve noći na katamaranu “Plivajućem ostrvu” sa nama.  .

Tih dana se su bili i “Dani Brazila” u našem Gradu.

Kada su napustili Novi Sad i nastavili svoju avanturu, poslušali su naše savete i ušlu u Krčedinsku adu. Jan me je izveštavao o njihovom oduševljenju. Bili su fascinirani …

Zadržali su se na ostrvu kod Zemuna, gde su upoznali nekog bivšeg vojnika, koji im je pričao priče, upoznali su i nekog momka koji živi na tom ostrvu i koji im je ponudio luk i jabuke koje tamo rastu. Beograd su preskočili, ali ih je tvrdjava na Kalemegdanu ostavila impresionirane, još sa vode, a oni u malim gumenim kanuima, nisu ni imali predstavu da je tako ogromna.

Fotografije preuzete sa Fb strane Jan. S. Djerdap i tvrdjava Fetislam sa Dunava

Mrak polako pada dok su se približavali Smederevu. Iznad njih se pojavio roj komaraca. Jan je napisao,”Da mi je tog trenutka neko ponudio pištolj u glavu ili komarce, ja bih rekao pištolj”, bilo im je nepodnošljivo. Nikada do tada se nisu susreli sa tolikom količinom komaraca i ujeda.

Završili su svoj spust i Jan mi je preneo utiske sa Dunava: U Djerdapskoj klisuri vetar je bio toliko jak, da smo jedva prelazili po 20-30 km dnevno, verslali smo kao manijaci.  Iskreno, meni se svideo gornji tok Dunava, mnogo je čistiji, ovaj deo u Rumuniji je dosta prljav, nemoj me pogrešno razumeti, na celom toku Dunava ima smeća, ali ovde u ovom Rumunskom delu pogotovo ima, izgleda kao da ljudi koji žive ovde kraj obale,  koriste Dunav kao deponiju. Ljudii niti su ljubazni, niti su prijateljski nastrojeni, oni Dunav ne vide kao prirodnu lepotu, već samo kao biznis.  Sve u svemu, bilo je to fenomenalno iskustvo, upoznali smo sjajne ljude. Nekoliko puta smo videli orlove belorepane, jednostavno su nam oduzimal dah, ti veličanstveni prizori će nam ostati do kraja života pred očima”.

Autor: Sanja

 

 

Izuvena svadba

“Znate, dobro smo mi prošli, kako je moglo biti”, izgovara mladin otac. Pitam “A, kako je moglo biti”? “Pa njih dvoje trče maratone, očekivali smo da će i zvanice morati da trče etapu po etapu. Stignemo do prve, tamo nas čeka neko iznenadjenje, pa nastavimo maraton do druge etape i tako do ponoći. Ali ovo, ovo zaista nisam očekivao.  Znao sam da je nešto ludo, neobično, nesvakidašnje, ali ovo ne,  nisam.”

Bio je to mladin otac, oduševljen što su mladenci svoju svadbu, ja kažem mini svadbu, napravili baš kod nas na katamaranu, na plovidbi Dunavom.

Veče, pred sudbonosno izgovoreno “DA”, budući mladenci su nam ispričali priču o burmama koje su putovale iz Amerike. Priča je bila napeta, koja nije vodila ka srećnom završetku, sa puno obavljeninh telefonskih poziva sa carinicima u Beogradu, Novom Sadu, sa službenicama u Pošti. Ali ko veruje u čuda, čuda se i dešavaju. Burme su stigle tačno na vreme. Unikatne i originalne burme su kombinacija drveta i keramike.

Zaplovili smo Dunavom. Fotografije govore više od svega

Svi su bili opušteni, veseli i prijatno inenadjeni svadbom na vodi.

 

Posle zalaska sunca

i plovidbe ispod mosta, došla je i torta na red.

 

Kako je  izgledao prvi zalogaj slatkog budućeg zajedničkog života, možete pogledati na ovom linku. Ekipa “Dunavksog raftinga” im  želi sve što sami sebi žele 🙂

Autor: Sanja

 

 

 

 

 

 

Azijati na Dunavu

Naš susret sa dva momka iz Azije je bio presmešan. Njihov cilj ovog spusta je da budu prvi iz Azije koju su preveslali Dunav. Svakoga, koga su videli obavezno su pitali “da li ste ranije videli Azijate na Dunavu”. Odgovor je bio NE. Oni bi na taj odgovor, skakali, veselili se i aplaudirali.

Dva drugara iz srednje škole, Choi Yong Jun i Jungyu Lee obojica rodjeni istog datuma, dogovaraju se šta bi ovog leta mogli da rade. Jedan je u Kanadi, u Vankuveru, a drugi u Londonu. Ideja im je bila da se ne vraćaju svojim kućama za Seul, Južna Korea. Dogovor je pao da se nadju u Nemačkoj i preveslaju Dunav od Nemačke do Crnog mora. Ideja je još ludja, pošto ova dva momka od 25 godina nikada pre toga nisu seli u kajak i ne znaju da veslaju. To se ispostavilo odmah nakon kupovine kajaka, seli su u njih u Ulmu, medjutim veslanje nikako nije išlo.  Malo su se mučili, zaustavljali su ljude na obali da im pomažu. Na kraju, posle pet dana našli su nekog momka koji im  je objasnio sve tehnike veslanja. Srećni su nastavili da se spuštaju Dunavom.

Šok je usledio na ulasku u Srbiju. Morali su po kajaku da plate 70 evra u dinarskoj protivvrednosti. Ništa im nije bilo jasno. Isprepadani nekim novim pravilima, bojažljivo su nastavili da veslaju. I eto u Novom Sadu, sretnu nas na Dunavu, mi im kao i svima do sada, ponudimo da ostanu sa nama i upoznaju Novi Sad.

Choi Yong Jun i Jungyu Lee ne samo da su ove godine prvi put seli u kajake, već su kod nas po prvi put veslali i kanue. I ne samo to, po prvi put su motali duvan u rizle, kažu da su cigarete u Seulu baš skupe.  

 Koreanci izjavljuju, da bi voleli da provedu 50 dana na Dunavu, a u Rumuniji prodaju svoje kajake i odlete odlete kućama.

Ostavili su nam posvetu, na kojoj znam sigurno da piše: “Za: Aleksandar, Sanja i Lemi”,  a ostalo ko razume – razume.

Da li su Choi Yong Jun i Jungyu Lee prvi kajakši iz Azije koji su preveslali Dunav, vreme će pokazati.

Autor: Sanja

 

Beg od stvarnosti

Tokom cele godine, isplovljavamo na posmatranje Zalaska sunca na “Novosadskoj kapiji” u zavisnosti od meseca koji je u pitanju, vreme isplovljavnja se pomera, kao i vreme zalaska. Svaki zalazak je poseban ili nas opusti ili nas napuni novom i pozitivnom energijom.

Jesenji i zimski zalasci su posebno interesantni. Uz peć na drva i kuvano vino, plovimo po Dunavu koji je ravan kao ogledalo. Lišće koje menja boju, opada i postaje golo.

Na mnogobrojne upite, da li plovimo samo vikendom ili da li plovimo samo leti, mi odgovaramo da plovimo od 31. decembra, pa od 1. januara opet. Jednostavno volimo Dunav u svim godišnjim dobima. Naravno kada je košava, neka vremenska nepogoda ili kada plutaju sante leda – ne plovimo.

Ako se odlučite da plovite sa nama, bio to hladniji ili topliji mesec, doživećete beg od stvarnosti, beg  od svakodnevne žurbe i jurnjave, jednostavno ćete se opustiti i preupstiti Dunavu.

Vidimo se na Dunavu,

Sanja

Team building

Neću puno da filozofiram o Team buildingu. Psiholozi i danas moderni couchevi  pišu o tome. Ovako  on izgleda kod nas, na vodi. Ono što Dunavski rafting radi, a za sada je jedini u Srbiji, može se reči i u okolini, da sa katamaranom “Plivajuće ostrvo” prati veslače koji veslaju.

Naši gosti se okupljaju na špicu Ribarskog ostrva gde započinje uzvodna plovidba. U pitanju je izletnički brodić, katamaranskog tipa (13x6m). Trup je od čelika, a paluba od drveta vrbe. Pokreću ga dva četvorotaktna vanbrodska motora koja su u krutoj vezi.

Dok plovimo, šefovi departmana, direktori imaju malu prezentaciju o njihovim poslovnim uspesima i realizovanim projektima.

Sledi mala pauza za doručak, a kasnije i ručak.

U medjuvremenu stižemo do “Ljubavnog ostrva”, grupa ostrvaca na Dunavu, koja se vide kada je niži vodostaj.  Postoji vrlo malo fotografija iz ptičije perspektive, pa koristim sliku sa google maps da vam dočaram ostrvca.

Sad sledi onaj najlepši i najuzbudljiviji momenat. Naši gosti dobijaju obuku u veslanju. Deli se oprema za bezbednost na vodi i grupa se deli u parove, ko će sa kim da vesla.

Ovde nema mesta panici. Kanui su stabilni, rekreativni, a težina veslanja je veoma laka, pošto se vesla nizvodno.

Srećnih lica u kanuima ima mnogo. Ima i mnogo  fotografija.

Ako vam se svidela ova foto priča, prosledite vašim direktorima,  dodjite da probate Dunav na način kako to samo “Dunavski rafting” radi. I da ne zaboravim, RAFTINGA NA DUNAVU NEMA, mi se samo tako zovemo.

Autor: Sanja

Tobi i Hugo

Dvadesetvogodi[nji Britanci Tobi i Hugo krenuli su u jednu od svojih prvih, velikih životnih avantura.  Tobi je istoričar. Završio je istoriju i medjunarodne odnose na Oksfordu. Voli skijanje, surfovanje i naravno kajak. Hugo studira Internacionalni menadžment u ugostiteljstvu, voli sve sportove na otvorenom, ali najviše od svega voli svoju sestru Torsie koja je jedan od glavnih motiva za ovaj izazov. Torsie ima Daunov sindrom i tokom života udruženje DSA  je pomogalo na mnogo načina, tako da je, kako Hugo kaže,  naš red da se na neki način oduži i njoj i udruženju DSA.

Na svom prvom veslačkom poduhvatu su upoznali Samjuel Brenkel iz Škotske o kome sam pisala. Ko želi da se podseti priče o Samjuelu evo linka  Džogiranje od Škotske do Crnog mora.

Cilj ovog putovanja je bilo da se prikupl novac  za udruženje DSA. Britanci Tobi i Hugo su nakon 54 dana, 19 sati i 10 minuta doveslali do Crnog mora. Ukupno su preveslali 2860 km.

Uplovljavanje iz Dunava  u Crno more bilo je veoma emocionalno. Fotografije su preuzete sa njihove FB stranice https://sv-se.facebook.com/tobyandhugokayakdanube/

Njihov blog  i galerija fotografija https://hugoandtobykayakthedanube.wordpress.com/pictures/

Autor: Sanja

 

 

 

 

 

 

Kaktus i buduća mlada

Organizatorka ove devojačke večeri se maksimalno trudila da svima ugodi i da organizuje veče, koje treba da se pamti, ali po lepom, naravno. U toj ženskoj ekipi, sve devojke su bile već udate, samo je ostala još jedna, kojoj pripremaju iznenadjenje.

Jedna od devojaka nosila je kutiju, malo nervozna i govorila “oni ne smeju da se dodituju”. Više puta u vrlo kratkom vremenu, čujem “ne smeju da se dodiruju” i nemam pojma o čemu se radi. Kada smo spakovali kutiju u frižider, znatiželjno sam pitala o čemu je reč. I tada mi je bilo jasno. Bili su to “cupcakes” i to u obliku kaktusa, aloja vere i čuvar kuće. Bili su veoma osetljivi, zbog same dekoracije, a i od smese od koje se prave.  Buduća mlada, kojoj su bili namenjeni “kaktusi” prosto ih obožava.

Plovili smo u susret zalasku sunca.

Pre nego što će sunce da zadje, podelili su se “kaktusi” i buduća mlada je ostala bez teksta.  Njen izraz lica govori sve.

Taman, kada smo mislili da je sve gotovo sa iznenadjenjima, pošto su se i poklončići podelili, usledilo je još jedno. Devojke su se potpisivale na papir i ubacile u dekorativnu flašu, koja je trebala da se baci u Dunav.

Želja je bila zamišljena ispod mosta i flaša je bačena.

Budućoj mladoj želimo srećan i berićetan brak.

I da ne zaboravim, najbitnije, za ekipu “Dunavskog raftinga” su bila angažovana dva ženska mornara.

Autor: Sanja

Ideja!

Jutro. Ranac spakovan. U njemu hrana i voda. Društvo je na okupu. Kanui su iznajmljeni. Krećemo za Bačku Palanku.

Mala, ali odabrana ekipa odlučila je da dan provede na Dunavu, spuštajući se od Bačke Palanke do Novog Sada. Ovde je tekst suvišan, fotografje govore sve.

I kada je tako topao i sunčan dan, cvrkut ptica, zvuk vesla u vodi,  vi onda spustite samo malo kapke, ali samo malo.

Hvala Igoru Dolinaj na zabeleženim momentima

Autor: Sanja

 

Veslačka mini svadba

Svaka proslava je za pamćenje, pogotovo  svadbe. Ova naša svadba sa Dunava sigurno će biti jedna od nezaboravnih.

Budući mladenci su izrazili želju da svoj dan za pamćenje ovekoveče veslanjem, a nakon sklopljenog braka da se otisnu na plovidbu na zalazak sunca.

Stariji gosti su ostali na katamaranu da uživaju u plovidbi,  prirodi i lepotama Dunava.

Plovilo se do Mačkovog spruda, gde se napravila mala pauza za kupanje i šetanje po sprudu.

Po povratku sa veslanja, kao što i dolikuje, gosti su se presvukli, sredili za jedan od najuzbudljivijih trenutaka u životu.

Matičarka proverava da li je na dobrom mestu i prstom pokazuje da li treba da sidje do Dunava.

I posle izgovorenog “DA”, zaplovili smo opet, ovog puta u suton.

Autor: Sanja