“Hej momci, hajde ’vamo”, dobacuje Aleksandar vlasnik katamarana “Plivajuće ostrvo”. Ispostavilo se da su veslači iz Irske i da su krenuli do Crnog mora. “Hajde napravite pauzu i budite moji gosti. Ostavite kanu i stvari, odmorite, sutra možete nastaviti dalje”. Stefen i Joel oduševljeni prihvataju poziv.
To su nam prvi gosti iz Irske, iz grada Kilarnej. Stefen studira muzičku akademiju i radi na istoj, a Džoel radi u Londonu u kompaniji koja je zadužena zapravljenje filmske scenografijje. Polovan kanu kupili su u Budimpešti i krenuli da se spuštaju Dunavom sve dok imaju godišnji odmor, pa dokle stignu.
U razgovoru pitamo kako je prošlo čekiranje na Srpskoj granici.
“Kakvo čekiranje?” – pogledali su se izmedju sebe.
“Kako kakvo, pa ušli ste u Srbiju, morali ste dodji do kapetanije”. – odgovorih.
“Ne, nismo. Nismo nikog videli na Dunavu. išli smo sredinom i spavali na nekom ostrvu.” – rekoše obojica skoro pa istovremeno.
“Čekajte momci, ušli ste u zemlju i niste se nikom javili, jel tako. Pa da li ste pre toga prijavili bar Hrvatskoj policiji”.
“Ne, taman smo namestili šator, došla je Hrvatska policija i rekla da imamo 15 minuta da se spakujemo i odemo ili da idemo do nekog grada, mislim da je Ap nešto, što nam je bilo nazad, uzvodno, pa smo odlučili da se spuštamo Dunavom dok ne nadjemo neko drugo mesto za kamp.”. Kao što viidite na mapi, na vodi, se ne vidi granica izmedju Hrvatske i Srbije, a možete tek zamisliti neko ko prvi put vesla Dunav.
Ne možete nastaviti dalje, treba vam pečat, u pasošu, da ste ušli u Srbiju. Ujutro idete direktno u policiju da se prijavite. Zapišite naše brojeve mobilnih, ako vam nešto bude trebalo.
I došlo je jutro. Oni su se otišli, posle 2-3 sata zazvonio je mobilni. Zove policajka da kaže da ima jako veliki problem. Ona ne može da im udari pečat u pasošu. Kreće pakao.
“Irci u svojim pasošima nemaju ama baš nikakav pečat.” “Pa da ne treba im u Evropskoj Uniji su, ne postoje granice” i ubedjujemo da su momci ok, da nisu kriminalci, što se po njima i vidi. Vidi i ona da su zaista ok momci, ali oni nemju ni lične karte. Ne može ona ništa da uradi – ostaje da čeka svog šefa.
Sati prolaze, mi se lomimo, da li da idemo u policiju ili da čekamo.
Počela je da nas grize savest, ispalo je da smo ih direktno, poslali u policiju i da su sad uhapšeni. Sati su prolazili, nama su raznorazni scenariji prolazili kroz glavu. Nervoza raste. Oko 17 časova ponovo zovemo policiju, kaže ista žena odveženi su kod Sudije za prekršaje. Gotovo je. Već vidim kako sa policajcima dolaze po ostatak stvari i kako ih deportuju iz zemlje. Odlučim da ostanem na obali pored kanua i čekam umesto da plovim na posmatranje zalaska sunca. Svakako ne bih mogla da uživam na plovidbi, a imamo totalno dva nedužna momka sa kojima ko zna šta će biti.
Seti se Aleksandar da pozove Sudiju za prekršaje. Brzo Google, traži broj. Zovi, Objašnjavaj ko nam treba…. Javi se Sudija i smeje se. Kaže sve je ok. Momci su ok i super su. Još se Sudija zahvalio što brnemo o njima.
Samo su dobili novčanu kznu i to je to. Uf dobro je. Laknulo nam je svima…
A Irci imaju svoju priču:
Došli su u policiju. Pokazali pasoše, pokušali da pričaju na engleskom sa policajkom, ali nije uspelo. Ona je coktala, odmahivala glavom. Tražila ID medjutim u Irskoj ne postoji lična karta kao dokument već samo vozačka dozovla i oni su umesto ličnih karata dali svoje vozačke. Ona i dalje odmahuje glavom i ne udara pečat. Sedeli su oko 4 sata i hvatala ih je panika, ne znaju šta se dešava, a niko im ništa ne govori. Dolazi policija po njih. Govore im da idu u policijsku stanicu. Tada vide gomilu policajaca koji nose pištolje. Vrata od kombija se otvaraju gde ima još oružja. Dok prepričavaju ceo dogadjaj, govore nam, da Irska policija ne nosi pištolje i da oni za ovo kratko vreme u Novom Sadu u svom životu nisu toliko oružja videli. Policijskim kolima ih odvoze u stanicu gde se i dalje nastavlja agonija. Policajci su bili vrlo fini i kulturni. Pričali su sa njima na engleskom i smirili. Objasnili da je sve ok, da ne brinu. Posle čekanja u policijskoj ustanovi odveženi su kod Sudije za prekršaje. I tamo su čekali ispostavilo se da je Sudija na pauzi. Ceo dan nisu ništa jeli. Iscrpljeni. Kada su stigli do Sudije, ispičali su sve, ali nisu hteli da spominju Aleksandra da i njega uvlače u priču i rekli su “na Dunavu u Novom Sadu sreli su nekog čoveka koji im je rekao da moraju da se prijave policiji“. SMEH, za stolom. Pošto dok se izveštaj kucao, Aleksandar telefonira sa Sudijom. Sudija se vraća kod njih dvojice i prepričava telefonski poziv, “čovek sa Dunava se rapsituje kako ste!”
Ali tu nije kraj, jesu oni slobodni, i mogu da idu, platili su novčanu kaznu, ali i dalje nemaju pečat u pasošu. Tako gladni, iscrplejeni negde oko 19 h dolaze do Dunava do iste policajke koja ih je primila jutros i konačno dobiaju pečat.
Na pečatu piše “Novi Sad datum 13,08.2019.”
Mislim da če ovaj dan pamtiti do kraja života.
Autor teksta: Sanja
dunavskiraftingblog 